„She needs armor“ – Žene ukrajinske vojnike pozivaju na jednakost

Mnogi prolaznici podižu glave dok prolaze pored spomenika princezi Olgi u centru Kijeva. Neki čak zastaju i iznenađeno gledaju u statuu.

Iako je tu godinama, čini se da spomenik nikada nije privukao toliku pažnju kao posljednjih sedmica.

Početkom septembra na statui se misteriozno pojavio pancir.

“Potreban joj je oklop”, stoji na njegovom natpisu.

Predvođena ukrajinskim proizvođačem oklopa, inicijativa je pozvala na snabdijevanje ukrajinskih vojnikinja modernim anatomskim oklopom dizajniranim da pristaje njihovom tijelu.

“Žene na liniji fronta stradaju, teško su ranjene, a njihovo zdravlje je narušeno zbog nedostatka odgovarajućeg oklopa”, rekla je pres služba kompanije za Kyiv Independent.

Otprilike 60.000 žena trenutno služi u ukrajinskoj vojsci, dok njih 5.000 ima aktivne borbene uloge, prema Ministarstvu odbrane. Iako je broj i dalje samo djelić stotina hiljada muškaraca branitelja, sve ukrajinske vojnike dobrovoljno su se prijavile da idu u bitke jer zemlja ne regrutuje žene.

Ali osim što se bore protiv Rusije, oni su takođe primorani da se bore za ravnopravnost u vojsci.

Dozvoljeno im da idu na borbene položaje

Uprkos tome što su se borili zajedno sa muškarcima otkako je Rusija prvi put napala Ukrajinu 2014. godine, vlada im je zvanično dozvolila da služe na prvim borbenim položajima tek 2018. godine.

Nijedna žena nema visoku vojnu ulogu u Ukrajini, a samo 8,9% svih oficira su žene, prema aprilskom izvještaju Fondacije ukrajinskih veterana, državne institucije koju vodi Ministarstvo za boračka pitanja.

Ipak, država godinama svoje braniteljice snabdijeva muškim uniformama, pancirima, pa čak i neudobnim donjim rubljem, koje ne pruža potrebnu zaštitu i pokretljivost u borbi, ugrožavajući njihove živote.

Tek u avgustu, preko 1,5 godine od početka rata, Ministarstvo odbrane odobrilo je standardni uzorak ljetnje terenske uniforme za vojnike. Ali to je bio samo prvi korak jer uniforme tek treba da budu isporučene.

Da bi nabavile odgovarajuću opremu, žene vojnici moraju ili potražiti pomoć neprofitnih organizacija, kupiti je samostalno ili prepraviti mušku uniformu koju su dobili.

“Potrebe žena u vojsci uopšte nisu zadovoljene”, kaže ukrajinska zastupnica Iryna Nykorak, koja je takođe osnivač Arm Women Now, neprofitne organizacije koja vojnicima obezbjeđuje uniforme.

“Uzimanje tih potreba u obzir je dio sveukupne rodne ravnopravnosti i osnovnog poštovanja prema ženama”, rekla je za Kyiv Independent.

Nije samo uniforma

Violetta Tarasenko, 29, imala je dug i trnovit put da postane vojnik.

Izgubila je dva doma zbog ruskog rata — u Avdijevki u Donjeckoj oblasti 2014, a zatim u Mariupolju 2022. Tarasenko se borila protiv ruske propagande kao novinar i snimatelj, ali je smatrala da to “nije pomoglo” i odlučila je da počne da se bori protiv ruskih trupa.

„Nikada ranije nisam držala oružje (vojna obuka), ali sam shvatila da će nam trebati dovoljno ljudi da se borimo dosta dugo“, rekao je Tarasenko za Kyiv Independent.

U maju je Tarasenko potpisala trogodišnji ugovor sa Oružanim snagama Ukrajine. Nakon vojne obuke u Černjigovskoj oblasti, pridružila se jednoj od jurišnih četa.

U centru za obuku, Tarasenko je dobila mušku odjeću, pancire i donje rublje, mnogo veće od njene stvarne veličine. Dok su joj pantalone dobro pristajale, Tarasenko je morala da prekraja vojničku jaknu.

Znala je da će joj za stvarnu borbu trebati uniforma koja bi joj savršeno pristajala. Za to je morala potražiti pomoć svojih prijatelja i prikupiti novac za kupovinu opreme. Jedino što nije mogla pronaći na tržištu bio je šljem manje veličine.

Do sada je snabdijevanje braniteljica odgovarajućim potrepštinama prvenstveno bilo na plećima volontera.

Neke lokalne dobrotvorne organizacije kao što je ukrajinski ženski veteranski pokret, nadaleko poznat kao “Veteranka” i “Zemliachky”, proizvode ili nabavljaju uniforme za žene vojnike. Međutim, njihov kapacitet nije dovoljan.

Prema Nykoraku, iako dobrovoljci “igraju ključnu ulogu” u snabdijevanju “cijelih brigada i vojnih jedinica”, sistematski pristup je veoma potreban.

“Ne može biti da se žena bori u muškom donjem vešu dok Ukrajina želi u EU i NATO”, kaže ona.

Postoji nada

Nedavno odobrenje standarda za ljetne uniforme za žene od strane Ministarstva odbrane izazvalo je nadu u daljnja poboljšanja.

“To je neophodan korak koji će pomoći Ministarstvu odbrane da kupi i obezbijedi žene u Oružanim snagama (s ljetnim uniformama)”, kaže Nykorak.

U komentaru za Kyiv Independent, Ministarstvo odbrane je reklo da je odsjek za logistiku Oružanih snaga naredio resornom odjelu ministarstva da kupi 50.000 komada ljetnih uniformi za žene. Ministarstvo planira nabavku uniforme u četvrtom kvartalu ove godine.

Nije, međutim, precizirano kada će uniforma biti dostavljena vojnicima.

Kaže i da je njena dobrotvorna organizacija za godinu dana rada obezbijedila uniforme za oko 5.450 vojnikinja. Uniformu su razvili na osnovu američkih standarda, ali su je prilagodili ukrajinskoj vojnoj tradiciji.

Vizuelno, uniforma se ne razlikuje od one za ukrajinske muške vojnike, ali pristaje ženskim tijelima, kaže Nykorak. Takođe se proizvodi u Ukrajini.

Tarasenko je među vojnicima kojima je Arm Women Now besplatno dobio uniformu.

“To je najbolja uniforma koju sam imala do sada”, kaže ona.

„Bez seksizma u rovovima“

Tarasenko je bila nezadovoljna opštim tretmanom muškaraca i žena u vojnom centru za obuku.

Među skoro 120 ljudi koji su trenirali uz nju, žene su bile većina, kaže ona, uz pretpostavku da se broj vojnikinja povećava. Uprkos tome, rodno zasnovana diskriminacija nije nestala iz oblasti obuke.

Tarasenko kaže da je čula mnogo seksističkih komentara od tamošnjih instruktora. Prisjeća se kako je jedan od njih rekao da “ne vjeruje ženama u vojsci” i da “nemaju šta da rade tamo”.

To je nije demotivisalo, kaže Tarasenko. Ali takvi komentari mogu biti obeshrabrujući za druge.

Kasnije, Tarasenko kaže da su ona i druge žene odbijene da budu poslate u inostranstvo na vojnu obuku zbog pola.

Dok je još bila u centru za obuku u Černjigovskoj oblasti, jedan oficir iz druge jedinice došao je da odabere osoblje koje će učestvovati na obuci u Ujedinjenom Kraljevstvu. Iako su Tarasenko i druge vojnikinje htjele da odu, rečeno im je da se „žene ne odvode u inostranstvo ,“ i „vratile bi se trudne“ ako bi otišle tamo.

„Nismo odvedeni zato što smo žene“, kaže Tarasenko.

Ministarstvo odbrane kazalo je za Kyiv Independent da osigurava “jednak pristup vojnom obrazovanju i razvoj karijere” i da se u Oružanim snagama provodi sistematski rad na osiguravanju “jednakih prava i mogućnosti za žene i muškarce”.

Žene su se suočavale i sa preprekama u sticanju određenih vojnih profesija.

Vojna akademija u Odesi, na primjer, do ove godine nije dozvoljavala ženama da uđu na fakultete vojno-obavještajnih i specijalnih operacija.

“Vidimo da ženama, generalno, nije bilo dozvoljeno da uđu na neke fakultete nekih obrazovnih institucija”, kaže Kateryna Halushka, borbeni medicinar u Hospitallers, ukrajinskoj dobrovoljnoj organizaciji bolničara koji spašavaju živote na prvoj liniji rata sa Rusijom.

Čak i kada su prihvaćene, žene se često suočavaju sa rodno zasnovanim stereotipima u obrazovnim ustanovama, kao što je da tamo „traže muževe“, kaže Haluška.

Čini se da je mnogo manje seksizma na bojnom polju i u rovovima nego u kancelarijama i institucijama.

Tarasenko kaže da je situacija u njenoj četi mnogo bolja nego u centru za obuku. Međutim, iako je zadovoljna svojim komandantom, Tarasenko kaže da bi željela da joj dozvoli da češće ide na borbene položaje pored muškaraca.

Vedran Drljević, Forbes BiH